Ako se raznovrsnost i razuđenost ponude mogu uzeti kao pouzdani znaci ozdravljenja scene, onda za ovo što se kod nas zove popularnom muzikom, ipak, ima nade. Ako ostavimo po strani primedbe o transpoziciji pop obrazaca u turbo okruženje, odnosno gubljenju veze između rokenrola (i srodnih formi) i masovnog prihvatanjakao temelja popularnosti - jer reč je o čak ne previše veštoj, ali zato tendecioznoj zameni teza - dolazimo do činjenice da na savremenoj srpskoj sceni ima mesta za sve više ljudi koji različito misle i rade. Jedan od najsvežijih priloga toj raznovrsnosti jeste album "Send and Receive" (Ammonite Records) potpisan imenom Erogenius. On se možda teško može odložiti u fajl pod nazivom "rokenrol", posebno ako termin shvatimo u naviknutom, nešto užem smislu, ali je bez sumnje proizvod načina razmišljanja kakav je u rokenrolu (shvaćenom u pravom smislu) uvek bio ohrabrivan. Erogenius poseduje nekoliko upadljivih specifičnosti. Najpre, ni u svetu, a ovde posebno, nije uobičajeno da se autor(i) projekta sklanja od javnosti. Takav stav - iako može biti rezultat i puke stidljivosti, ili nedovoljnog samopouzdanja - obišno svedoči o posebnoj vrsti umetničkog dostojanstva u kojoj element lične afirmacije uopšte nije neophodan, a kamoli presudan. S druge strane, time se automatski u prvi plan stavlja delo, a ne autor: "Važna je priča, a ne onaj koji priča" (Stiven King). Erogenius ovu ideju dosledno razrađujeveć omotom, koji ni po čemu ne liči na uobičajenu ambalažu domaćih izdanja - plastični jewel box je izbegnut u korist "otvarajućeg" kartonskog pakovanja prigušenog, potpuno svedenog kolorita. Muzika je, logično, usklađena sa konceptom (odnosno obrnuto) i privlačna upravo zbog svog neopterećujućeg, saušesničkog efekta. Elektronski pasaži protkani šumovima , glasovima i semplovima jednostavno i slobodno plutaju prostorom, što ovaj album čini jednako pogodnim za uzgrednu percepciju, kao i za koncentrisano istraživanje. Idealno je ako se između te dve krajnosti odlučite za obe.

Aleksandar Žikić, Blic, 18.07.2002.